Živiš, a pravno ne postojiš

Od završetka konflikta na Kosovu, pored izazova sa kojima se susreću manje-više sve romske zajednice širom sveta, kosovski Romi imaju i ozbiljan problem u ostvarivanja prava na ličnu dokumentaciju.

Na Kosovu, mnoge zajednice, a među njima i Romi, još uvek, na individualnom nivou, imaju poteškoće pri registraciji u centralni registar građana, zbog čega ostaju bez lične i putne dokumentacije.

Prema recima predstavnika Institucije Ombudsmana u Gračanici, oko pedesetak osoba romske nacionalnosti pokrenulo je tužbu zbog kršenje njihovog osnovnog prava da budu registrovani, da jednom rečju - postoje.

Tragom ove informacije krećem do sela Plemtina koje pripada opštini Obilić. Tuda, pored termoelektrane Kosovo B, vodi put do Plemtine.

Po samom dolasku u selo, u razgovoru sa prolaznicima, svi mi ukazuju na to registracija zaista jeste ozbiljan problem u Plemetini. Zajedničko svim mojim sagovornicima je to što mogu detaljno da opišu kakve posledice snose, ali ne i da objasne zašto problem imaju. Pred surovim birokratskim procedurama neki od sagovornika i dalje ne posustaju, ali nagrade za upornost za sada nema.

„Ima nas puno koji nemamo kosovska dokumenta. Ne zato što mi ne želimo, nego što je teška administracija“, kaže jedan od prvih sagovornika.

Sloboda kretanja na udaru – „čovek može da sa tim svim dokumentima putuje pola Evrope, ali ne može da uđe na Kosovo“

Drugi sagovornik je pričljiviji. On poseduje samo srpska dokumenta koje kosovska vlada smatra ilegalnim. Problem sa dokumentima uveliko ograničava njegovu slobodu kretanja, a problem dotiče i njegovu užu porodicu, odnosno brata koji je u dijaspori i koji takođe ne poseduje kosovske lične i putne isprave.

„Mi imamo, odnosno većina nas ima sprska dokumenta, ali nam je neka poteškoća, ili potpuno nam je nejasno zašto ne možemo da dobijemo kosovska dokumenta. Naši rođaci, prijatelji imaju problema, kao i mi, da uđemo i izađemo sa Kosova. Prošle godine, moj brat koji živi u Nemačkoj, nije bio u mogućnosti da uđe na Kosovo, čovek ima radnu vizu i sva dokumenta da radi u Nemačkoj, ali ne može da uđe na Kosovo, jer mu u (srpskom) dokumentu stoji da je iz Prištine, da mu je dokument koordinaciona uprava. Pa mi vi onda pojasnite ili neko tamo, čovek može da sa tim svim dokumentima putuje pola Evrope, ali ne može da uđe na Kosovo, poseti svoju rodbinu, svoju kuću. Ovde niko ne zna svoj posao, kome kako dođe tako i rade“, priča mi prolaznik, koji kaže da se preziva Kurta.

Kako bi proces registracije građana bio u skladu sa ljudskim pravima i međunarodnim standardima taj proces mora biti organizovan tako da osigura pravo svakog pojedinca da bude prepoznat kao osoba pred zakonom, da bude registrovan odmah nakon rođenja, da ima ime i da stekne državljanstvo. Priznanje osobe pred zakonom zavisi od upisa osobe u matične knjige i bitno je za ostvarivanje socijalne i zdravstvene zaštite i drugih prava bez diskriminacije.

U vrtlogu birokratije – „konstanto nam kažu nešto novo nešto što nama je nejasno“

Nakon razgovora sa gospodinom Kurtom, u središtu Plemetine nailazim i na Hajriza Mustafu. Hajriz godinama ne uspeva da registruje suprugu, a samim tim ni i decu. Nepriznati u sistemu, njegova supruga i deca uskraćeni su za socijalna davanja koja bi im inače sledovala da su dokumentovani.

„Oženjen sam i ima četvoro dece. Živim teško i bedno, nezaposlen sam, živim od svog fizičkog rada. Supruga mi je iz Bujanovca iz Srbije, i oženjen sam već sedma godina. I moj problem je da moja supruga ne može dobiti kosovska dokumenta… i sam ne znam zbog čega. Mi već godinama odlazimo u centar u Obiliću da se registruje i konstanto nam kažu nešto novo nešto što nama je nejasno. Ne mogu decu da registrujem, ne mogu da dobijem nikakva socijalna davanja… Ja jesam nepismen, ali kad bi mi neko jasno rekao i uputio me nekoga ja bih bio jako srećan da završim sa ovim. Bez dokumenta mi ne postojimo, ne možemo da pređemo granicu. Supruga ne može da ode kod svojih. Nedavno su nas vratili sa graničnog prelaza, jer supruga ima srpska dokumenta. Morali smo da se vratimo i odemo u Srbiju preko Mitrovice i kružimo do Bujanovca, to je ogroman novac… ne znam kome da se obratim“, objašnjava mi Hajriz.

Hajriz kaže da nije jedini koji ima ovakav problem. „Ima nas još dosta ali eto ćutimo i trpimo živi smo a ne postojimo“, setno zaključuje.

I povratnici vode bitku sa administracijom – „ne znam i ne mogu da razumem sistem“

Da je situacija sa pridobijanjem lične dokumentacije problematična i nejasna za romsku zajednicu to nam potvrđuje i Ibrahim Salihu, povratnik iz Makedonije, inače rođen na Kosovu.

„Ja sam rođen tu u Orloviću na periferiji Obilića tu smo živeli sve do završetka rata kada smo izbegli u Makedoniju. Živeli smo u kampu u Šutki svih ovih godina, tamo smo počeli da stvaramo svoje živote, oženili se stvorili porodice, ali ljudi iz UNHCR-a su došli da nas vrate. Odlučili smo da se vratimo. Moj problem je pored toga što još uvek čekam da mi se napravi kuća jer je to bio dogovor - da dobijem kuću. Skoro će godinu dana od kada smo se vratili nisam dobilo kuću, kupio sam plac. Ima nas puno u kući gde sada živimo, ja dve sestre, moj brata njegova supruga, moja supruga, ima nas osamnaest ukupno. Ali ima puno problema. Moj problem sa dokumentacijom je sledeći. Moja supruga je iz Kačanika, ona nema kosovska dokumenta, moja deca i neka bratova deca nemaju kosovska dokumenta, ne možemo dobiti nikakve beneficije od strane Kosova. Bili su iz neke organizacije obećali su nam da će rešiti problem. Još uvek nemamo odgovora. Ne znam i ne mogu da razumem sistem, vratiš nekoga, a pritom moraš da čekaš na sve.. valjda su trebali da budu spremni da nam spreme teren pa da nas vrate. Ali šta je tu je vratili smo se, hvala bogu da nam deca pohađaju školu uspeli smo da ih upišemo u srpsku školu u Gračanici, videćemo šta će da bude i kako će da bude“ priča mi Ibrahim.

Odlazim iz romskog naselja, ostavljajući ove ljude da se nadaju, jer ono što im se ne može ukrasti je nada u bolji život, život sa dokumentima, život u kom su pravno prepoznati. Romi su narod koji vekovima živi na ovim prostorima, prema nekim spisima naselili su se u ove krajevima za vreme vladavine Cara Dušana, dok neki drugi dokazi govore da smo na ove prostore došli dolaskom Osmanlija.

No bilo kako bilo tu smo i postojimo, živimo, radimo. Upravo na to želim da skrenem pažnju kroz ove ljudske priče.

Biti priznat kao osoba pred zakonom osnovno je ljudsko pravo. Registracija građana je proces kojim se osoba priznaje kao sastavni deo društva. Međutim, ovo pravo mora biti omogućeno svima koji na Kosovu žive.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta "Sporazum o matičnim knjigama: tiha voda briselskog brega" koji sprovodi nevladina organizacija LINK iz Severne Mitrovice uz finansijsku podršku KFOS-a. Mišljenja, nalazi i/ili zaključci koji su izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne predstavljaju nužno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.