Put do kosovskog „ekstrakta“ (ne)moguća misija?

Piše: Svetlana Jevtić

Do avgusta 2017. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova izdalo je gotovo 40.000 ličnih karata građanima Severne Mitrovice, Zvečana, Leposavića i Zubinog Potoka. Daleko manji broj je izdatih pasoša, nešto više od 2.500 – podaci su iz izveštaja o problemima u civilnoj registraciji nevladine organizacije „Lokalna inicijativa Severno Kosovo“ (LINK) i autorke Milice Andrić. Prema istom izveštaju, u prvih pet meseci 2018, broj zahteva za izdavanje kosovskih ličnih karata, odnosno za zamenu UNMIK-ovih ličnih karata – kosovskim, iznosio je nešto više od 1.000. Broj izdatih kosovskih, odnosno zamenjenih UNMIK-ovih pasoša, u istom periodu, je 110. Ipak, put do kosovskih, pre svega, identifikacionih dokumenata nimalo nije lak. Hrpa papirologije kao dokaz da ste rođeni, odnosno živeli na Kosovu, te i da imate pravo na dobijanje kosovskog državljanstva, potom nepriznavanje razvoda, odnosno brakova sklopljenih u srpskom sistemu nakon juna 1999., samo su neki od problema sa kojima se suočavaju građani na putu do dobijanja takozvanog ekstrakta čije je posedovanje primarni uslov za dobijanje kosovske lične karte. Ipak, iako žive na Kosovu dugi niz godina, neki građani još uvek se bore da dobiju osnovni identifikacioni dokument koji izdaju vlasti u Prištini, drugi ga, pak, i dobiju, ali uz prikupljanje mnoštvo papira, finansijskih troškova, a neretko ih to košta i živaca.

„Bez lične karte ja nikako ne mogu da funkcionišem“

„Bitku“ da dobije kosovsku ličnu kartu već dve godine „bije“ Danica Zečević-Božović koja sa suprugom Nebojšom i troje dece živi u Zubinom Potoku. Rođena je u Tutinu, a na Kosovu je počela da živi 2011., kada se i udala, odnosno sklopila brak u srpskom sistemu.

„U Zubinom Potoku sam sedam godina. Već dve godine pokušavam i tražim način da izvadim ekstrakt, a potom i kosovsku ličnu kartu, ali bezuspešno. Ne nalazim način. Problem je što kosovske vlasti ne priznaju brakove sklopljene nakon 1999., kakav je i moj,“ objašnjava Danica.

Prema kosovskim zakonima, navodi se u izveštaju LINK-a, osoba koja je rođena u Srbiji, a koja je sklopila brak u srpskim matičnim službama na Kosovu i preselila se na Kosovo nakon 1999., mora da prođe kroz takozvani proces naturalizacije kako bi dobila kosovsko državljanstvo. S obzirom na to da se njen brak sklopljen u srpskom sistemu smatra „ilegalnim“ od strane kosovskih institucija, ona ne može da ispuni jedan od kriterijuma za naturalizaciju, a to je, dodaje se u izveštaju, da bude u braku sa državljaninom Kosova najmanje tri godine i da ima prebivalište na Kosovu najmanje godinu dana. Takođe, dvoje supružnika venčanih u srpskom sistemu, ne mogu da se venčaju u kosovskom, pre nego se razvedu u srpskom i dobiju dokument o tome da su slobodnog bračnog stanja.

O razvodu u srpskom sistemu i sklapanju braka u kosovskom, Danica nije ni pomišljala. Nada se da će se za njen problem, a i za većinu onih koji se suočavaju sa sličnim problemom iznaći rešenje.

Tragajući za rešenjem i ostvarivanjem svojih osnovnih ljudskih prava, Danica se za pomoć obratila i kancelariji Ombudsmana u Severnoj Mitrovici.

„Pre dva meseca, uputila sam žalbu Prištini preko Ombudsmana i objasnila da ne mogu da dobijem ličnu kartu,“ navodi.

Tračak nade da se njenom problemu nazire kraj, za Danicu je stigao nekoliko sati pre nego što smo u telefonskom razgovoru započeli priču sa njom, a upravo od institucije kojoj je i uputila žalbu.

„Jutros su me zvali iz Mitrovice, iz kancelarije Ombudsmana da mi kažu da je novi zakon stupio na snagu i da odem do matične službe u Čabri, da me upišu u knjigu venčanih i da na osnovu toga izvadim ekstrakt,“ prepričava i, sa dozom skepticizma, dodaje:

„Šta će od toga biti, videćemo.“

Danicu smo pitali i na koji način nemogućnost da dobije kosovsku ličnu kartu utiče na njen svakodnevni život?

“Po struci sam diplomirani terapeut i trenutno sam bez posla. Kada je nedavno Priština raspisala konkurs u oblasti zdravstva, ja nisam mogla da konkurišem iz prostog razloga jer nisam imala kosovsku ličnu kartu,“ odgovara i nastavlja:

„Zbog toga što ne posedujem taj dokument, ne mogu da primam ni pomoć za decu koju dodeljuju kosovske vlasti što, kao si svakog građanina, i mene sleduje.“

„Dakle, prosto rečeno, bez lične karte, ja nikako ne mogu da funkcionišem,“ zaključuje Danica.

Četiri godine odbornica bez novčanih primanja: „Stranac bez prava“

Sudbinu Danice deli još jedna stanovnica Zubinog Potoka, Daliborka Rakić, koja je rođena u Leskovcu, a udata u ovoj severnoj kosovskoj opštini.

„Kosovsku ličnu kartu ne mogu da dobijem, jer se tretiram kao strani državljanin,“ objašnjava ona.

„Brak sam sklopila kod ’ilegalnih srpskih institucija’, kako oni to kažu, i, po njima, moj brak nije validan,“ dodaje.

Na razvod u srpskim institucijama i venčanje u kosovskim, kao ni njena sugrađanka, ni Daliborka nije pristajala.

Potom je pokušala da prijavi boravište, ali:

„Tu sam naišla na problem jer su tražili izvod iz banke da ja primam novčanu nadoknadu za rad, a sami znamo da novčanu nadoknadu za rad na ovoj teritoriji možemo da dobijemo samo u slučaju da imamo kosovsku ličnu kartu.“

Daliborka je, inače, četiri godine obavljala funkciju odbornice u opštini Zubin Potok i za to, kako navodi, nije primala nikakva novčana sredstva, jer, dodaje, nije imala validna dokumenta.  

„I to sam dostavljala uz papire kada sam podnosila zahtev, jer to, takođe, dokazuje da živim i radim ovde, ali ni to nije urodilo plodom,“ objašnjava dalje i dodaje:

„Imam dvoje dece koja su rođena u Kosovskoj Mitrovici, njih je rodio neko ko ovde živi.“

Daliborka, ipak, nade polaže u uredbu za dobijanje kosovskih dokumenata, koja je, navodi, nedavno usvojena.

„Nadam se da ću problem brzo rešiti,“ optimistično dodaje.

Pitamo je i da li je i koliko teško funkcionisati na Kosovu bez osnovnih identifikacionih dokumenata?

„Živeti bilo gde bez dokumenata nije lako, uskraćena su vam sva moguća prava,“ odgovara i dodaje za kraj:

„Živim ovde već deset godina, a i dalje sam stranac bez prava.“

Potvrda o prebivalištu, vlasnički list, potvrda iz poreske uprave, pa lična karta

Za razliku od naše dve prethodne sagovornice, Gordana Petrović-Jevtić, bila je nešto „srećnije ruke“. Poseduje kosovsku ličnu kartu, do koje, po sopstvenom svedočenju, nije bilo lako stići.

Kosovske lične karte roditelja, potvrda o prebivalištu, vlasnički list nekretnine u kojoj živi bile su, između ostalog, potrebne ovoj dvadesetosmogodišnjoj Mitrovčanki kako bi dobila ekstrakt, a potom na osnovu njega i kosovsku ličnu kartu.

Postupak za dobijanje ekstrakta započela je u opštini Južna Mitrovica, budući da, kako se navodi u i samom izveštaju LINK-a, opština Severna Mitrovica sadrži samo registarske knjige građana rođenih u bolnici u Severnoj Mitrovici nakon 2012., dok se ostatak registarskih knjiga, odnosno onih rođenih pre pomenute godine nalazi u Južnoj Mitrovici.

„Za vađenje ekstrakta, pre svega, bilo je potrebno da mi i otac i majka imaju kosovsku ličnu kartu. Bez njihovih ličnih karata, ne bih mogla ništa,“ započinje svoju priču.

Nakon toga, tražili su joj, dodaje:

„Potvrdu o prebivalištu u smislu nekog plaćenog računa i vlasnički list nekretnine u kojoj živim.“

Za ličnu kartu bila joj je potrebna i potvrda da nije osuđivana.

„Po nju sam išla u sud, koji je tada još uvek bio u Vučitrnu, a istu potvrdu izvadila sam i u prostorijama Kosovske policije u Severnoj Mitrovici,“ navodi i nastavlja svoju priču:

„Išla sam i u poresku upravu, u Južnoj Mitrovici, jer mi je bila potrebna i potvrda da nemam nikakav neplaćeni porez. Ista potvrda trebala mi je i iz opštine Severna Mitrovica.“

Tu se, međutim, ne završava kraj sakupljanju potrebnih dokumenata. Gordani je bila potrebna i, dodaje, potvrda iz centra za socijalni rad da nije korisnik nikakve pomoći.

„Na kraju, tražili su mi i overene kopije UNMIK-ovih ličnih karata oba roditelja, što sam izvadila u UNMIK-ovim kancelarijama u Severnoj Mitrovici,“ privodi priču kraju.

Za sakupljanje potrebnih papira, Gordani je bilo potrebno nekoliko nedelja, a iziskivalo je i finansijske troškove.

„Plaćala sam svaki odlazak u Južnu Mitrovicu, kao i do Vučitrna. Svaku potvrdu koja mi je bila potrebna plaćala sam od dva do tri evra,“ kaže.

U trenutku podnošenja zahteva za ličnu kartu bila je nezaposlena i upravo je to bio jedan od razloga zašto joj je ista i bila potreba, budući da je za konkurisanje za posao u svakoj kosovskoj instituciji potrebna kosovska lična karta.

„Takođe, taj dokument bio mi je potreban i za verifikaciju diplome stečene na Filozofskom fakultetu u Severnoj Mitrovici,“ dodaje.

Napominje i da joj na kosovskoj ličnoj karti stoji devojačko prezime, s obzirom na to da je njen brak sklopljen 2014. u srpskom sistemu, kao i u slučaju prethodnih sagovornica, nepriznat od strane kosovskih institucija.

Đačka knjižica, radne knjižice oba roditelja, pa lična karta

I dvadesetsedmogodišnja Zvečanka, Anđela Radulović, imala je sličan put do dobijanja ekstrakta. Doduše, njoj je, ipak, trebalo nešto manje dokumenata.

„Morala sam da odem u opštinu Južnu Mitrovicu i pri prvom susretu sa zaposlenima koji su zaduženi za izdavanje ekstrakta rečeno mi je da samo donesem izvod iz knjige rođenih pre 1999, što sam ja i učinila“ počinje svoju priču Anđela.

„Nakon nekoliko dana, sa starim izvodom zaputila sam se u Južnu Mitrovicu, sa namerom da izvadim pomenuti ekstrakt. Ipak, sačekali su me drugi zahtevi,“ nastavlja.

Izvod iz matične knjige rođenih, stranka, navodi se u izveštaju LINK-a,  prilaže kao dokaz državljanstva Federativne Republike Jugoslavije.

Ispostavilo se da taj dokument, međutim, nije bio dovoljan kao dovoljan dokaz da je Anđela rođena na Kosovu.

Trebalo je, priča ova Zvečanka, da donese kopiju đačke knjižice iz osnovne škole, kopiju izvoda venčanih svojih roditelja, kao i, navodi, kopije njihovih radnih knjižica.

Iako je izvod iz matične knjige rođenih dovoljan dokaz da je rođena na Kosovu ona je morala da dostavi i izvod iz knjige venčanih svojih roditelja, uz đačku knjižicu, što je, navodi se u izveštaju LINK-a, privremeni dokaz da je podnosilac zahteva bio stanovnik Kosova pet godina pre januara 1998.

„Sve to, trebalo je da bude overeno kod kosovskog notara,“ dodaje i ističe:

„Prvo, ne razumem zašto mi to sve nije rečeno kada sam došla prvi put da se raspitam, a drugo čemu đačka knjižica ili radne knjižice mojih roditelja, ako sam već dostavila stariji izvod koji sam imala?“

Anđela je diplomirani likovni grafičar i do skoro je radila kao nastavik likovnog vaspitanja u osnovnoj školi u selu Grace. Upravo je sloboda kretanja glavni razlog zbog kojeg je podnela zahtev za dobijanje kosovske lične karte.

„Česta putovanja južno od Ibra bila su razlog zbog čega mi je bila neophodna kosovska identifikaciona isprava. Kolegenice su mi prenosile svoja iskustva da im je tražena kosovska lična karta, prilikom policijskih kontrola,“ objašnjava.

Odlasci do Južne Mitrovice, sakupljanje i overavanje dokumenata, te dobijanje ekstrakta i za ovu Zvečanku trajalo je nekoliko nedelja, dok je ličnu kartu, nakon što je dobila ekstrakt, dobila za dve nedelje.

Iskustva naših sagovornica su različita, ali su mi i pokušaji i napori da ostvare svoja prava zajednički. Za dve naše sugrađanke, koje i dalje ne odustaju, to je još uvek, za sada, nemoguća misija.

Svedoci smo čestih izjava predstavnika vlasti u Prištini o integraciji srpskog stanovništva, posebno onog sa severa. Ukoliko je istinski žele, prvi korak u toj integraciji trebalo bi da bude olakšani pristup dobijanju osnovnih dokumenata. Ipak, čini se da za mnoge, uprkos tome što žive i rade na Kosovu dugi niz godina, ta mogućnost još uvek ne postoji.

Ovaj tekst izrađen je u sklopu projekta "Sporazum o matičnim knjigama: tiha voda briselskog brega" koji implementira nevladina organizacija LINK iz Severne Mitrovice uz finansijsku podršku KFOS-a. Mišljenja, nalazi i/ili zaključci koji su izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne predstavljaju nužno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.