Otkriće Higsovog bozona ili Oda apsurdu

Događaji, priče i likovi u ovom tekstu rezultat su fikcije. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim čista je slučajnost... ili nije.

Sva sreća pa živimo u prosperitetnom društvu koje predstavlja pravo oličenje demokratije, vladavine prava i svega ostalog za čim žude zemlje trećeg sveta, pa nam na tome i zavide, te sem problema o kojem ćemo nadalje diskutovati ostalih gotovo i da nemamo.

Od velikog je značaja napomenuti da je reč o veoma kompleksnom problemu jer u suprotnom, društvo na ovako visokom stepenu razvoja poput kosovskog ne bi ga ni imalo. Kako nalaže red, prvi koji su se njime pozabavili bili su ministri, ali bože moj „i sami ministri su ljudi kao i svi drugi. I oni moraju jesti, piti, spavati kao i mi smrtni, samo im, kako kažu, ide teže od ruke da misle, ali ta se prostačka, niska sposobnost i ne traži za tako visoke položaje“.

Ipak, prepoznavši kompleksnost problema, Vlada Kosova je angažovala najveće umove današnjice sve u cilju njegovog rešavanja. Naučnici iz CERN-a, takođe angažovani na pronalaženju rešenja, potvrdili su da je otkriće Higsovog  bozona bio jednostavan zadatak u odnosu na problematiku sa kojom su se susreli, te da će ukoliko uspeju da pronađu rešenje za ovaj problem to smatrati svojim najvećim uspehom u karijeri. Advokati, notari i ostali prevaranti stidljivo napominju da će im time donekle biti ugrožena egzistencija, ali ako je za opšte dobro spremni su da se žrtvuju. Radikalni sociolozi strahuju da bi rešenje moglo dovesti do uspostavljanja novog modela društvenih odnosa, dok astrolozi ističu da bi time konačno bio otklonjen disbalans u univerzumu.

Elem, pošto je reč o  problemu koji prosečan građanin ne može ni da pojmi, ovaj tekst je namenjen samo superinteligentnim dvonožnim ugljeničnim organizmima.

U čemu je zapravo problem? Kosovske institucije ne priznaju brakove niti razvode „paralelnih- srpskih institucija“ nakon 10. juna 1999. godine što dovodi do toga da određene kategorije lica iako faktički ispunjavaju sve uslove za sticanje kosovskog državljanstva i ličnih dokumenata, ipak ostaju uskraćeni za iste ili im nepriznavanje brakova/razvoda stvara probleme kad je reč o starateljstvu nad decom, ostvarivanja imovinskih prava i sl.

Par ilustracija neće biti na odmet.

Tako npr. osoba iz Srbije koja je sklopila brak u srpskoj instituciji na Kosovu nakon 1999. i ostala tu da živi tretira se kao strana državljanka te mora da prođe kroz proces naturalizacije kako bi stekla kosovsko državljanstvo. Pošto  taj brak nije priznat od kosovskih institucija, ta osoba ne ispunjava jedan od uslova naturalizacije, a to je, da je udata za kosovskog državljanina  barem 3 godine i da ima prebivalište na Kosovu barem godinu dana.  Prema tome, iako je supruga kosovskog državljanina možda već i deceniju, ali venčani su u srpskoj instituciji (sve i da je htela, do skoro i nije bilo kosovskih matičara na severu, te je jedina opcija i bila venčati se u srpskoj instituciji) ona  nema prava na kosovsko državljanstvo. Zašto se onda ne bi venčali u kosovskom sistemu te naknadno  rešili ovaj problem? Paradoksalno, čak ni to ne mogu, pošto im je potrebna potvrda o tome da su neudati/neoženjeni u srpskom sistemu (što oni  jelte nisu), te je jedini način razvod u srpskom sistemu, pa onda venčanje u kosovskom. Veoma jednostavno, ne oduzima puno vremena i pre svega praktično.

Sledeća situacija je još zanimljivija jer uzrokuje pojavu disocijativnog poremećaja ličnosti poznatijeg kao poremećaj višestruke ličnosti (reč je naime o postojanju različitih identiteta). Žena rođena na Kosovu, venčana u srpskoj instituciji nakon 10. juna 1999. može dobiti kosovska dokumenta, ali s obzirom na to da joj brak nije priznat ta dokumenta će joj biti izdata na njeno devojačko prezime, što dovodi do toga da će u jednom sistemu figurirati kao neudata osoba sa devojačkim prezimenom, a u drugom kao udata sa prezimenom svog muža (naravno, pod uslovom da preuzme muževljevo prezime prilikom sklapanja braka). 

Dalje, kosovski državljani, venčani u srpskom sistemu, apsolutno su slobodni da se venčaju sa drugim osobama u kosovskom sistemu, što logično vodi do pojave bigamije. Da li je to dobro ili loše zavisi koga pitate.

Kad je reč o razvodu, brak sklopljen pre 1999. godine, i dalje traje u kosovskom sistemu, iako je moguće okončan već krajem 1999. u srpskom. Problemi koji proizlaze iz toga: koliko hoćeš.

Samo zamisli, udala si se u srpskom sistemu pre 1999., razvela u istom  nakon 1999.,  u toku trajanja braka kupila si stan, posle razvoda želiš da prodaš stan pošto ti je novac neophodan, našla si kupca, ali avaj kosovske institucije ti ne priznaju razvod, te da bi mogla punopravno da preneseš vlasništvo na kupca neophodna ti je saglasnost tvog bivšeg (za kosovske institucije sadašnjeg) muža, a on je kivan na tebe i jednostavno neće da ti da saglasnost jer mu se može. Ajde ti pravni stručnjače nađi izlaz iz ove apsurdne situacije. Naravno, ti možeš da pokreneš brakorazvodnu parnicu, ali s obzirom da nisi sa bivšim/sadašnjim mužem u dobrim odnosima, taj postupak će zasigurno potrajati, imaćeš troškove, a od prodaje stana ništa.

Dajte svom propalom braku drugu šansu, još jedna u nizu uskoograničenih, specifičnih mera Kosova da očuva svetost braka među Srbima, i ostalim nevećinama na Kosovu.

Udala se žena, rodila decu, razvela se, ništa čudno, ništa neobično. Poštom je oduvek živela na Kosovu poželela je da sebi i deci pribavi kosovska dokumenta, što po njenom mišljenju ne bi trebalo da predstavlja problem. Pošto se njena kosovska dokumenta vode na devojačko prezime, a ona se jelte „porodila na prezime bivšeg muža“ dečije otpusne liste se vode na to isto prezime. Ona samo mora da se ponovo uda za njega u kosovskom sistemu, preuzme njegovo prezime, te onda može da izvadi dokumenta za decu, pošto se konačno slažu podaci sa otpusne liste sa podacima iz njene lične karte. Nakon svega toga, ponovo može da se razvede od čoveka od kojeg se prethodno iz ko zna kojih razloga već razvela.

Iako svi ovi primeri opisuju probleme žena, da budemo jasni ovaj problem ne bira pol.

Moglo bi se navesti još primera, ali hajde da razmislimo o predloženim rešenjima ovog problema. Jednom prilikom je jedan prost čovek pomislio da bi jedno obično administrativno uputstvo od paragraf - dva moglo da reši ovaj problem. Jednostavno: priznaju se svi brakovi/razvodi „paralelnih“ srpskih institucija od 10. juna 1999. do  31 jula 2018 i problem rešen. Naravno, reč je o naivnom, neukom građaninu koji nije upućen u to da donošenje takve odluke zavisi od mistične sile u  narodnu poznatije kao ’’politička volja’’. Najbolje ju je uporediti sa zamišljanjem želje tokom Bogojavljanske noći, nekad se desi da se želja iste godine ostvari, nekad sledeće, za par godina, nekad se i ne ostvari ali reč je o silama koje su izvan naše moći poimanja, tako da nemamo prava da se žalimo.

Zli jezici bi rekli, da je ovo problem manjine u okviru manjine, dakle manjinice i to one slabijeg ekonomskog statusa, jer da nije tako dosad bi već „kupili“ državljanstvo, ličnu kartu, suprugu, možda čak i radno mesto, ali ovo su samo neistinite glasine neostvarenih ljudi koji ne prihvataju realnost da živimo u prosperitetnom, demokratskom društvu koje stremi članstvu u EU, te da se takve stvari ovde ne dešavaju.

Drago nam je što je Vlada prepoznala potrebu multidisciplinarnog pristupa rešavanju ovog izuzetno kompleksnog problema, te da će najveći umovi ovog sveta: nuklearni fizičari, hemičari, matematičari, sociolozi, politikolozi, istoričari, komunikolozi, mikrobiolozi... i najbitnije astrolozi, nadamo se uskoro, otkriti magičnu formulu za rešenje ove nerešive jednačine.

U iščekivanju konačnog rešenja, život teče i nastavlja se, a koristi od ovog pisanja, skeptici bi rekli, imaće samo autor, koji će biti plaćen, pošto oni kojima je ovo delo magičnog realizma namenjeno, nisu obožavaoci žanra, već preferiraju čist, surovi realizam.

O autorki: Milica Radovanović je apsolventkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. U nevladinom sektoru je od februara 2016. i trenutno radi kao menadžerka i istraživačica u Novoj društvenoj inicijativi iz Severne Mitrovica.

Ovaj tekst izrađen je u sklopu projekta "Sporazum o matičnim knjigama: tiha voda briselskog brega" koji implementira nevladina organizacija LINK iz Severne Mitrovice uz finansijsku podršku KFOS-a. Mišljenja, nalazi i/ili zaključci koji su izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne predstavljaju nužno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.