„Ovaj put ću te pustiti, ali nemoj više to da pokazuješ. Vidiš, ovde piše „k-o-o-r-d-i-n-a-c-i-o-n-a  u-p-r-a-v-a“, e, to više ne važi, nemoj više taj pasoš da pokazuješ“ (avgust 2017, administrativni prelaz Jarinje, policijska službenica Kosovske policije daje uputstva putnici sa pasošem izdatim od strane Koordinacione uprave za Kosovo i Metohiju koja putuje za Beograd).

Budući da sam i sama imala dokumenta izdata od strane srpskih institucija, sa prebivalištem na Kosovu i sa istim takvim pasošem planirala da letim sa beogradskog aerodroma sledećeg jutra, nisam u ovoj situaciji odreagovala na način na koji bih to uradila da se nisam bojala višesatnog zadržavanja na prelazu i eventualnog propuštanja leta. U drugoj situaciji, postupila bih tako što bih policijskoj službenici postavila pitanje o pravnom osnovu za nepriznavanje dokumenata izdatih od strane srpskih institucija za građane koji imaju prebivalište na Kosovu. Do dana današnjeg takav pravni osnov, u vidu kakve naredbe, zakonske regulative ili uputstva, nije obelodanjen ili ja nisam uspela da ga vidim. A tvrdim da postoji takvo uputstvo ili naredba po kojoj službenici na graničnim prelazima ili prištinskom aerodromu reaguju tako što ne priznaju srpska dokumenta građana sa Kosova, ali da ono nije i ne može biti javno jer nije ni zakonito.

Najveći paradoks u celoj priči je što je i policijska službenica na jarinjskom prelazu, sudeći po govoru, najverovatnije, takođe pripadnica srpske zajednice sa Kosova. Ako je to tačno, onda sam imala prilike da na delu vidim primer uspešne integracije, čak i do te mere da se sprovode naredbe koje mogu i da se zaobiđu. Time što mi „zaobilaženje“ policijskih naredbi od strane službenika ove institucije pada na pamet kao dobra opcija, ja ne pozivam na nepoštovanje zakona, već upravo suprotno, na njegovo poštovanje, ali i na uzimanje u obzir društvenog konteksta.

U anketi koju je sproveo NVO LINK sredinom maja 2018. godine, na koju su odgovorili uglavnom Srbi (87% od ukupnog broja ispitanika), 73.26% ispitanika je izjavilo da imaju problem sa pribavljanjem „ekstrakta“, odnosno izvoda iz centralnog registra građana Kosova, bez kojeg je nemoguće izvaditi ličnu kartu i pasoš. Gotovo da nema člana srpske zajednice da nije čuo, ako i nije sam doživeo, probleme pri dobijanju kosovskih dokumenata.

Uz veliku verovatnoću da zaista i jeste postojalo uputstvo, odnosno naredba po kojoj je policajka iz naše priče i postupala, evidentno je bilo i to da je (ne)prihvatanje dokumenata prepušteno njenoj subjektivnoj proceni. Prilikom posete našem autobusu ona nigde nije evidentirala pregledanu dokumentaciju, već samo na nju bacila pogled i jedan pasoš okarakterisala kao „nevažeći“. Uzimajući u obzir nemogućnost velikog broja građana da dobiju dokumenta Kosova, službenici bi trebalo da budu tolerantniji prema građanima koji se možda nalaze u ovakvoj situaciji, posebno onda kada službenik legitimaciju vrši letimično, takozvanim „bacanjem pogleda“ na dokument.

Da devojka nije puštena „uz opomenu“, ova priča imala bi žešći zaplet i veće angažovanje sporednih uloga, uz kopanje po potpisanim sporazumima i kosovskim zakonima kako bi se pronašao osnov za nepriznavanje njenog dokumenta, odnosno kako se ne bi pronašao jer takav osnov i ne postoji. Na sreću, devojka je puštena uz gorko saznanje da njen putni dokument više ne važi. Sa istim takvim dokumentom sam ja sledećeg jutra otputovala u Tunis sa beogradskog aerodroma. Na drugi kontinent možete bez problema da otputujete sa tim dokumentom, ali na Kosovo sa njim možete ući samo uz dobru volju policajca ili policajke u smeni.

Uputstva data policijskim službenicima, usmeno ili pismeno (nismo ih nikada videli) dovode do toga da oni šire lažne informacije među građanima, da su njihovi pasoši nevažeći. Elem, njihove pasoše možda više ne priznaju institucije Kosova, ali to ih ne čini nevažećim, već samo neprihvaćenim na jednoj teritoriji. On važi i prihvata ga većina zemalja na svetu, iako, uglavnom uz zahtevanje vize.   

I kako naša priča ima potpuno nezanimljiv kraj, gde jedna devojka biva puštena bez mnogo maltretiranja i jedna policajka ostaje da deli netačna uputstva i time stimuliše integraciju a da nije toga ni svesna, da vam ispričam još jednu priču u kojoj putnica ne uspeva da stigne do željenog odredišta. Istog leta 2017., na granici između Kosova i Makedonije putnica sa pasošem izdatim od strane Policijske uprave za Kosovsku Mitrovicu (što bi bio „elitniji“ pasoš u odnosu na onaj koji izdaje Koordinaciona uprava, s obzirom da je ovaj bezvizni) biva sprečena da putuje dalje. Iako je putnica mesec dana pre toga bez problema putovala u Makedoniju sa Kosova, ovoga puta joj je to bilo onemogućeno, uz obrazloženje da ne priznaju dokumenta koja Srbija izdaje za gradove na Kosovu, tačnije, da ne postoji „Kosovska Mitrovica“. Morala je da napusti vozilo i kako zna i ume vrati se nazad u Zvečan, na severu Kosova, gde je živela. Ali, isto tako je mogla otići bilo gde u okviru Kosova.

Postavlja se pitanje, kako to da je validnost srpskih dokumenata upitna samo na graničnim ili administrativnim prelazima, ali ne i u okviru same teritorije Kosova? Znači, neko može da vam ne dozvoli da pređete granicu jer vaš dokument „ne važi“, ali, kao alternativu, vraća vas - ne u zemlju koja je izdala taj jedini i „nevažeći“ dokument koji imate - već na sopstvenu teritoriju, da tu obitavate kao „nelegalni“ građanin, dok se ne snađete da postanete legalni.

Pretpostavimo da ove dve gospođe iz prethodnih priča nemaju kosovska dokumenta i da se nalaze na Kosovu koje ne mogu ni da napuste u nedostatku traženih dokumenata. Koliko ima građana koji žive u hipotetičkom getu kao ove dve žene? Po zakonu, strani državljani moraju da prijave svoje prebivalište na Kosovu. Međutim, one su rođene na Kosovu, tu je jedno prebivalište koje imaju i, samim tim, nisu strani državljani.

Hipotetički, one imaju problema da dokažu kosovsko državljanstvo i izvade kosovska dokumenta, kao što ih ima prosečan Srbin sa Kosova. Ili, pak, nemaju želju da ih uzmu, kao što je slučaj kod, sada već malog broja, neprosečnih Srba sa Kosova. Zbog nedostatka želje ili usled nemogućnosti uzimanja kosovskih dokumenata, ove žene, hipotetički, žive u getu. Njihova sloboda kretanja teoretski je ograničena na sever Kosova, gde im je i prebivalište.

Veliki nedostatak briselskih pregovora da obuhvati na pravi način sve ove probleme građana vezane za lična i putna dokumenta, nadomešćuje se upravo onim što neki smatraju još većim nedostatkom briselskih pregovora, da obuhvati ukidanje takozvanih „paralelnih institucija“ Republike Srbije na Kosovu. Upravo su te paralelne institucije mesta u kojima jedino mogu da rade, leče se i obrazuju svi oni koji žive u hipotetičkom getu stvorenom usled nemogućnosti da dobiju kosovske lične karte i hipotetičkoj nemogućnosti da napuste Kosovo bez istih. Njihov geto je hipotetički jer svi znamo da mnogi putevi, zaobilaznice puteva i naredbi, vode u Srbiju. Da nije tih zaobilaznica, svih ovih godina tokom kojih traju problemi sa dokumentacijom nepravedno i nezakonski obespravljenih pojedinaca stvarala bi se jedna, ne samo hipotetički i ne samo delimično, već i u stvarnosti i potpuno getoizirana zajednica.

Autor: Verka Jovanović

Verka Jovanović je aktivistkinja u poljima ljudskih i manjinskih prava i transformacije konflikta sa višegodišnjim iskustvom u radu sa međunarodnim i lokalnim organizacijama na Kosovu. Kao volonterka, organizovala je različite aktivnosti humanitarnog tipa za pomoć ugroženim grupama. Diplomirala je na master studijama „Američkog univerziteta“ u Vašingtonu, u polju međunarodnog mira i rešavanja konflikta. Trenutno radi u Forumu za etničke odnose u Beogradu.

Ovaj tekst izrađen je u sklopu projekta "Sporazum o matičnim knjigama: tiha voda briselskog brega" koji implementira nevladina organizacija LINK iz Severne Mitrovice uz finansijsku podršku KFOS-a. Mišljenja, nalazi i/ili zaključci koji su izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne predstavljaju nužno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.